Kipteći problemi kod majki


Ne volim kad mi ovako kipi iz pantalona salce, pa steže, pa neprijatno, pa se previja i drhturi. 
Jedva dočekam da odahnem od stezanja i uvlačenja stomaka.
Čim obučeš nešto svoj broj, odmah izgledaš dva broja vitkije. Da ne pričam o udobnosti i dobrom osećaju.
Pa što onda ne obučem svoj broj?
Pa nema mog broja.
To što steže je uglavnom najveći broj u celom dućanu i budem srećna i to kad nađem.
Onda kaže doteraj, se budi slatka.
Kako da budem slatka kad preliva preko pojasa i nervira me.
Ako uđem u prodavnice za punačke, tamo mi kažu da sam premršava za njihove modele.
To mi se već dopada kako zvuči pa često uđem iako znam da neću ništa naći.
Kao, ja naivna, prvi put sam u takvoj prodavnici, eto, ne znam šta me snašlo, od porođaja mi ništa ne stoji lepo, sirota ja, baby weight nikako da ode iako je bejbi skoro krenuo u školu... Sažale se tete, i onda sledi magično, mali ste za ove veličine. Lepo.
Gde se obući, kako se snaći.
Šta me briga, ionako se samo muvam po kući i trenerka je dobra.
Dijeta trenutno nije opcija.
Treba mi hrana za lečenje nervoze.
Kad 'oću da vičem, skalupim nešto slano, kad me uhvati nezadovoljstvo, nešto slatko. I tako red jednog, red drugog, otprilike po ceo dan.
A nisam od onih srećnica što kažu, jedem ti ja hranu, pojede ona mene. E slatka moja ni ne znaš kako je tebi lako.
Ili, oslabila sam ti od stresa.
Pa što se nerviraš onda uopšte, zar nije to najvažnije!
Da je meni ova veličina opet (videti sliku), nikada ne bih više pravila ovakve mrzovoljne face (videti sliku).

Sad ozbiljno, iako sad ne mislim tako, i čudim se, ovde sam se slikala dok čekam moje jogine, da upamtim kako sam debela. Znači, nije uopšte do veličine, nego do stanja svesti. Tu treba uvoditi promene. Trening i dijeta ne pomažu ako sebe uporno vidiš u nekom groznom svetlu.
Sećam se, posle sam smršala, pa sam vredno trenirala, pa su se stidljivo pomalo nazirali trbušnjaci, ali slabo šta se promenilo u mojoj slici o meni.
Uvek taj glas u glavi a bogami i iz okoline, lepa al' debela, slatka si ali samo da smršaš koje kilo, baš je lepo što si to (diploma, posao, važan projekat) postigla ali eto samo da si malo mršavija.
Utuve ti od malih nogu da je TO najvažnije, i ti onda usvojiš te obrasce, i sam sebi govoriš i kad te zapravo ostave na miru i dignu ruke.
Ubediš sebe da je biti mršav, zategnut, sa takvom kosom, takvom kožom, takvim zubima, sinonim za sreću. I uvek ima samo to nešto što baš tebi fali do "savršenstva".
I fino i zarađuju na našoj mizeriji.
Moj stav o onom pokretu što ga Amerikanci zovu body positivity movement (ne znam da li ima naš prevod za to, pokret za pozitivan stav prema svom telu, tako nekako) je podeljen.
Protiv sam veličanja i prihvatanja gojaznosti, iz zdravstvenih razloga.
I da, poseban tekst može da se napiše o tome koliko ima naizgled mršavih ljudi ali bez mišića, sa debelim slojem sala oko organa, sa lošom krvnom slikom, sedelačkim načinom života, nasuprot onim zdravim, debelim ljudima, sa snažnim mišićima, dobrim držanjem, sjajnom krvnom slikom.
Nema pravila, ali, da gojaznost jeste veliki faktor rizika i mislim da se ne treba baškariti u osećaju ja sam debeo šta me briga, već treba brinuti koliko je moguće pre svega o zdravlju.
A ne o izgledu.
Tako pišem, a ja zapravo sve suprotno.
Sa druge strane, moram priznati da mi prija što je veća zastupljenost modela koji liče na mene, odnosno ja na njih, nekako kao da to skida deo tereta, dobro, eto prihvatljivo je i tako izgledati, ta raznolikost prija oku. Malo mršavih, malo debelih,
malo mišićavih, za sve sada nekako ima mesta.
Sve je to lepo, ali mi ne rešava problem 'de da nađem pantalone da ne stežu.
Ili da rešim da sama sebi budem klijent i stvarno skinem koje kilo. Zbog zdravlja. Ne zbog izgleda i pantalona.
Videću još.

Comments