Ka'će drugo


Vuk spava a ja sam previše umorna da bih učila pa meditiram na temu zašto nisam spremna za drugo dete.
Pritisak raste, okolina jednoglasno misli da je krajnje vreme da Vuk dobije brata ili sestru, inače će biti usamljen/razmažen/samoživ/nesrećan itd itd, sva sila stvari za koje ću biti kriva u njegovom životu ako ga uskratim u tom smislu.
Ne pomaže što mogu da nabrojim koliko hoćeš nesrećnih, razmaženih, baksuznih a imaju gomilu braće i sestara. O onim krasnim ljudima što su slučajno jedinci da ne pričam.
Kao što rekoh, pritisak nadmašuje onaj koji trpe neudate, ili udate bez dece.
Ili debele. A debele sa "samo" jednim detetom.
Ja mu dođem ova poslednja kategorija.
"Sad ćeš ti lepo da smršaš kad rodiš jednu slatku curicu".
A šta ako neću/ne mogu ni jedno ni drugo. Na koliko nivoa je ovo nepristojno.
Vuk nije "samo" jedno dete, on je ceo jedan svet za sebe. I menja se, pratim ga, traži mnogo pažnje i energije, nije da fali dešavanja sa njim.
Ne znam ni da li bih mogla da prevaziđem strah od porodilišta.
U prvi porođaj sam uletela potpuno naivno sa puno elana i pozitivne energije a prošla...pa ne baš dobro. Nisam razmažena, nisam kukavica ali ja se tamo ne vraćam. Sem ako me pukne neki ludi majčinski instinkt niotkuda. Onda ću opet uleteti neću se ni osvrnuti.
I verovatno najvažnije je što nemam samostalnost i kontrolu u životu.
Sa trudnoćom sam izgubila posao, i perspektivu, koja ionako nije bila nešto blistava ali sam još i imala neke mogućnosti koje sada nemam jer naša realnost nije baš mama&baby friendly.
Drugo dete bi me još više ukorenilo u situaciju koja mi se ne dopada.
Volela bih da mogu sebi da priuštim razvod. U sred trudnoće, na primer. To ne znači da stvarno želim da se razvedem, ali volela bih da sam u mogućnosti. I moj muž bi to voleo. Jer zna da najviše mrzim da zavisim od drugih.
Da bar živimo tako da žene mogu lako da se okrenu i odu umesto da trpe neodgovarajuće uslove.
Da mogu samo svojim radom i trudom da brinu o porodici.
Ubije u pojam odbijanje na konkursima za posao, zatvorenost u kući nekako unazadi, izgubiš osećaj za komunikaciju sa ljudima, sama sebi dosadiš.
Vidim puno pametnih žena, koje su do juče bile perspektivne, kao da im je gubitak posla, takva neka ni dobra ni loša situacija podsekla krila, uništila samopouzdanje.
Ja sam se izvukla tako što sam se na silu pokretala iako sam imala tremu svaki put kad krenem među ljude. Naterali su me da ponovo pokrenem časove joge, vratila sam se u školu da uzmem još jednu diplomu koja je srodna mojoj ali traženija. 
Učenje uz trogodišnjaka koji ne ide u vrtić je priča za sebe ali osećaj ispunjenosti je neverovatan.
I tako jedna po jedna mala pobeda i sve sam zadovoljnija i osnaženija.
I ne bih da se vraćam na početak. A dok obezbedim neke stvarno bolje uslove uveliko će me drmati klimaks.

Comments