Tuđa očekivanja


Ova deca stalno menjaju neke faze, taman misliš prerasli nešto kad ono, degradiraju opet, uči iznova, objašnjavaj, izmisli nove metode. 
Jedina konstanta na koju računam jeste dnevni red i rutina. I jedino za to mogu reći, e to mi je važno, e tu pobeđujem, bravo, svaka mi čast. Jeste da se rutina naravno menja, kod nas sa godišnjim dobima i kako dete raste, ali uvek primenjujem lep raspored makar dva, tri meseca pre nego ga zamenimo. 
To se odnosi na vreme kad se ustaje, koliko sati se provodi u šumi, kad i šta se jede, koliko sati se igra sam a koliko može da gleda crtaće. I mnogo energije trošim na planiranje našeg dana, da ja stignem da učim (i mooožda vežbam u najboljem slučaju) a da njegov dan bude izbalansiran.
Mnogo mi je lakše sprovesti rutinu njemu, nego matorcima.
To znači da se već tri godine uvek oko nečega raspravljam. Da li je to ishrana, crtaći, potkupljivanje poklonima i slatkišima, dnevni red. I taman misliš shvatili su, malo popustiš i gotovo, opet ispočetka.
A nekad sam umorna, nervozna, nekad mogu da se svađam a a nekad me ubiju u pojam.
I sad vidim da mi to teško pada jer nisam ja nešto navikla da teram po svom. Više sam tip koji izlazi u susret očekivanjima drugih, povlađuje, ili se skloni.
Zapitam se jesam li prošla kroz trideset godina života bez kičme, linijom manjeg otpora. Tačno imam taj poriv da svima izađem u susret, da se ne zamerim. Sve   kao može i ovako i onako, sve razumem, sa svima se slažem. Grozno kad mislim o tome. Ne bih ni primetila ali sada nemam gde da se sklonim a ovo mi je toliko važno.
Nedostaje mi da mogu malo da se udaljim od ljudi. Ovako sam preko deteta povezana sa svima, svi mogu da dopru do mene tako što će da utiču na njega.
Ali, učim i ja da zauzmem stav, polako ali sigurno. Kad uočim očekivanje, zastanem, razmislim pre nego što potrčim da ga ispunim. Pa se potrudim da ne reagujem po starom obrascu već da radim onako kako ja mislim da treba. I da istrajem i da se suočim sa neistomišljenicima, nekad sa osmehom, nekad bez i guram nekako.
Prestravim se povremeno od tolike samovolje ali nastavim. Jer su važne stvari u pitanju.
A i okolina fino reaguje. Fino u smislu da uporni posustaju. Pa sam presrećna što nisam ja prva posustala i prepustila drugima ono što mi je najvažnije.

Comments