Kroz fotografije (prvi deo)

Već mesecima mi se prepliću u glavi neke teme i zauzimaju prostor i ne daju mi da spavam ali kad uhvatim vreme da pišem samo nestanu. Veoma neprijatno. I još sam dobila šansu da moji tekstovi dopru do šire publike, ali ne ide na silu. Valjda se plašim mišljenja nepoznatih ljudi.
Ne pomaže ni što je maj, kao "moj" mesec, a zapravo mrzim toplo vreme, u ovom periodu se setim da nisam od onih cura što jedva čekaju da se razgolite. Stvari od prošlog leta definitivno su omalile.
Ne bavi mi se sadašnjošću, pa sam izvukla stari porodični album da malo sortiram fotografije i spasim neke koje su mi držale pažnju dok sam odrastala. Najstarija za koju se zna kad je nastala je iz 1895. a u tom periodu su fotografije lepili u album lepkom koji ih polako uništava i sada one blede.
Svake godine lica pomalo nestaju, proces je nezaustavljiv, šteta je nepopravljiva.
Deca u dvorištu porodične kuće, fotografisao Dušan Jurković negde od 1910. do 1915.
























Plan je da spasim prvo omiljene fotografije a polako i ceo album. To će trajati ali projekat mi je više nego zanimljiv.
Opština Benkovac 1905.
 Kad su mi tražili da kažem da sam izbeglica u trećem osnovne da bih dobila besplatnu užinu, stisla sam petlju i odbila. To je za mene bio vrhunac bunta jer sam progovarala samo ako baš moram. Sećam se da su nam donosili hranu u plastičnim korpama za smeće, neko lisnato testo, a ja i jedna devojčica romskog porekla smo imale pravo na besplatnu užinu. I kad su pravili spisak uspela sam glasno da izgovorim da ja neću.
U tom periodu me je spašavalo da prevrćem ove fotografije, aha, evo ga klavir na kom me je baka učila da sviram, evo je moja Dada u prelepoj haljini, aha, evo je i kuća, tu bi me presekla čežnja, bolno mi je nedostajala moja kuća i park i prijatelji. Ali bih se podsetila da iako sam sad jadna i bedna, ako sam deo neke veće slike, možda neće uvek biti tako, možda će život opet zaličiti na priču koju su oni započeli i ostavili u  albumu.
Moja kapija (portun) oko 1920.


Comments