Чиме Вам се супруга бави?

Ових дана ми је посебно занимљиво да посматрам реакције на одговор једног, у учтивим упознавањима веома уобичајеног питања: ”Чиме Вам се супруга бави?”. Уз варијације на тему питања, увежбан одговор је наизглед једноставан: ”Супруга ми се, углавном, бави децом. Имамо две девојчице и већину дана су упућена на њу”.

Реакције су занимљиве и често лако разврстају саговорника, уз повремена изненађења...

Пре свега, има људи који још нису имали деце или нису засновали породицу. Да ли планирају или не није толико кључно колико је битно да имају још увек много теорија на те теме. Подсете ме на мешавину сопствених размишљања пре него што сам се остварио као супружник и родитељ: ”О Породици”, ”О Улози Супруга”, ”О Деци” и, најважније, ”О Мојој Деци”. Иако је у тим размишљањима затрпано и понеко зрнце истине, углавном се своде на социјалне заблуде и идеализације. Искрено признајем да ниједно од тих мојих замишљања није преживело чеони судар са брзим путничким возом на релацији машта - стврност. у пријатна изненађења спадају ретки људи који нису имали деце, али су зато дуго бринули о деци па, осим размишљања, имају и значајно лично искуство. Не тврдим да брига о двоје деце поставља човека на позицију неког великог ауторитета на том пољу, напротив, сматрам да је свако дете, па и свака породица понаособ једам прави микрокосмос и одвојена прича за себе, али, одоворно тврдим да је подизање макар једног детета искуство које животно мења човека, и свакако, разбија младалачке маштарије ”О Идеалном Родитељу”. Када из реакције провирују такве идеализације или се назире чувени став: ”Ја Ћу То Другачије и Најбоље” - учтиво променим тему. Свакога ко закорачи тим, нашим, родитељским путем - чека сопствени сусрет са локомотивом, и, зависно од породичних и судбинских околности некоме буде теретна, електрична, некоме парна локомотива, некоме трамвај а неко се једва очеше са дресином... У сваком случају растрежњење и евентуалну процену сопствених размишљања остављам животној железници саговорника, свакоме према сопственом реду вожње.

Затим долази категорија људи који имају децу. Ту је ствар мало, да се учтиво изразим, деликатнија. Ипак, лако се распознају две одвојене групе:

У прву групу спадају људи који имају децу али се о њима не старају баш непрестано. Мислим првенствено на чињеницу да их обично неко одмени. Било да је у питању бака, сестра, пријатељ, гувернанта или вртић, заједнички именитељ је да један део дана проведу - мимо деце. Ма колико то деловало временски безначајно - разлика је значајна. Понекад то и не мора нужно да буде време мимо деце, већ само да се неко други постара о оброку или вешу или било којој другој активности коју деца у својој бескрајној радозналости упорно прекидају. Без етикетирања или критике нека од најчешћих оправдања пред собом су: посао и потреба да се обезбеди ухљебљење породице, каријера или ”тешка времена у Србији”, неки бригу препуштају мајкама ”јер су мала деца и онако више везана за мајку”, друге, пак, бригу препуштају очевима ”јер је прошло време да су мала деца ионако више везана за мајку”, неки просто стављају своје време и комоцију испред потреба детета а неки, најзад, просто о томе ни не размишљају већ им нека тренутна страст или порок искачу као важнији... Ретка су изненађења људи који желе али су заиста судбински спречени да проводе више времена са децом. Њихова патња је често видљива и са веће даљине. Са друге стране, људи који део дана проведу мимо деце, имају често искривљену слику о томе како изгледа провести баш цео дан, сваки дан, са децом. И, наравно, имају своје теорије како човек истовремено може бити и посвећен родитељ и остварен партнер и пословно успешан и животно креативан и добро наспаван и правилно организован. Све то, наравно, у исто време, јер, забога - њима то полази за руком. Ту се углавном ограничим на то да учтиво климнем главом и констатујем да не проводе баш цео дан са децом или да имају неку помоћ у чувању и васпитању, те да су нам искуства поприлично различита. Не упуштам се у поређења. Посматрано са оба краја - они који мало времена проводе мимо деце знају шта то значи - а са другог краја скале, од родитеља којима више други чувају децу, чуо сам толико фантастичнних тврдњи које могу само да упоредим са родитељским хвалисањем по принципу ”знате да се научило на ношу са три месеца” иза чега, према веродостојности и чињеничном стању иду прво риболовачке, затим ловачке приче и, тамо негде иза свега тога авантуре познатог нам барона Минхаузена.

Најзад, у другу групу спадају људи којима су деца цео дан упућена на њих. Стицајем животних околности немају иза себе вртић, деке, родбину... Ту и тамо им неко помогне, али је то више спорадично него нешто са чим могу да рачунају. Децу, Богу хвала, имају и, опет, Богу хвала, да су жива и здрава, проводе време са њима. Са њима веома лако нађемо заједничке теме и упоредимо родитељске белешке како би, можда разменили одраз неког искуства или животне мудрости.

У нашој породици је, пошто нас је Бака изненада напустила, значајан део терета упућености на децу пао на моју супругу. Из моје перспективе, пошто имам привилегију и проклетство рада од куће, имам поглед учесника из првих борбених редова...

Док нисмо добили децу мислио сам да је све то само ствар добре организације и дисциплине од малих ногу. Чудио сам се неким пријатељима који су имали неред у кући, онима који изводе малишане у тржне центре после поноћи, кркају се брзом храном, расејани су на послу или пуштају децу да гледају телевизију... Срећа, па не радим ван куће иначе бих вероватно имао још погрешнији поглед на ствари и највероватније бих потајно мислио да моја супруга беспотребно драматизује ствари а уствари опуштено ленчари и зеза се са децом кући док ја скапавам васцео дуги дан на послу, цимам се од куће и ка кући, и кад, коначно, преуморан од целодневног напора најзад дођем кући, само ме сачека исцрпљена и помало на ивици живаца супруга и, наравно, пред спавање сасвим раздражљива деца.

Уместо тога, захвалан сам што имам прилику да их гледам, и макар делимично учествујем и поделим те значајне моменте како бриге о деци тако и самих тренутака кад нешто ураде или уконтају. Како расту... Причати о промењеним пеленама, родитељским флекама од храњења или бљуцкања, опраним гузицама и километрима носања пре спавања је излишно. То је брига о телесним потребама детета и, у суштини, представља само један малецни део бриге, коју, нажалост, многи поистовећују са потпуном бригом. Да ли је сито, утопљено или наспавано је предуслов да буде здраво. И подразумева се. Али, права брига о дедету заправо представља интеракцију, свакодневно прекидање у било којој радњи - од рутиснких до физилошких, како би били морални и родитељски ауторитет за дете, док само не буде у стању да формира своје ставове. При томе, мој велики пријатељ Кутузов је одавно констатовао да се пре сваке велике битке треба добро испавати. Испоставило се да је сан је углавном луксуз који брижни родитељи често дуготрајно немају. А ипак, у своје и у име своје деце - гурају даље. А моја супруга је у томе лавица. Не прође дан да ме не подсети на омиљени Стендалов цитат из Ајванха (поглавље 39): "Теби пак велим, поносни витеже, да ни у свом најљућем боју ниси показао толико своје хваљене храбрости, колико покаже жена која трпи ради љубави или дужности."

Најзад, ако погледамо на почетак, питање: ”Чиме Вам се супруга бави?” се најчешће и поставља управо са циљем да на неки брзи начин дефинишемо особу. И мада бих се обично оштро противио томе да човека дефинише оно чиме се тренутно бави, у овом случају, једноставан одговор - бити целодневна мама, свеобухватно покрива детаљан опис наше породичне свакодневице. Ко је био у тој позицији - тачно зна о чему причам, за остале ћемо учтиво климнути главом и намигнути...

Comments