Snajke i svekrve, pažnja, govor mržnje i psovke u tekstu!

Elem, svi ljudi tokom života prolaze kroz sranja, različite žitkosti i dubine.
Ono u kom se ja trenutno nalazim je lepota (ne)života u zajednici.
I mogu reći da ostavlja gore posledice na mene nego što su rat i izbeglištvo zajedno.
Taj neki prikriveni pritisak koji dugo traje je mnogo gori od suočavanja sa realnom krizom kad stisneš zube, suočiš se, rešavaš.
Jer ovde nema rešenja, a stalno tinja neka napetost, nikad nisi dovoljno dobra, šta god uradiš ne valja, stalno nekog duša boli koliko ne znaš oko svog deteta, siroto dete i gde tebi da zapadne, o mužu da ne pričam koliko je mogao bolje.
Može i, to da je valjalo ne bi se udalo za ovog mog. 
Čujem, ona navikla bebu na ruke, ova ga razmazila, ona nema mleka, ova tražila epidural, nikada nećeš čuti da su to zapravo sve divne požrtvovane majke koje rade najbolje što umeju i daju zadnje atome snage za svoju decu.

Ovde kod mene u selu snajke kuvaju za sedam, negde i deset duša po domaćinstvu svaki dan, hejjj, svaki dan! 
Svima ugoditi, prilagoditi ishranu, oprati toliku količinu posuđa, i opet ne valjaju. Još nisam srela snajku da valja.
Pominju ih usput, sa usnama u kiseloj grimasi, uz bolne uzdahe i razočarano odmahivanje glavom.
Kod nas u kući je važilo, ako lepo učiš, radiš, odradiš svoj deo kućnih obaveza, niko te ne dira, tvoje mišljenje se uvažava kad se donose zajedničke odluke a život sam sebi organizuješ. Ako ti ostane vremena i energije.
Kad sam pošla, kad sam došla, šta planiram, baš nemam naviku da objašnjavam.
Udam se i odjednom pitanja. Je l', a što to tako, je l' a zašto ne onako, je l', je l', je l'...
Od snaje se očekuje: pojavi se, ponašaj se, smeši se, priznaj da znaju bolje, opravdaj izostanak, klimni glavom, saslušaj.
To su očekivanja, prosečna snaja buntovnica živi i radi kako hoće, ali teško je živeti na neprijateljskoj teritoriji. 
To znači da su moji ljudi daleko a ovde sam stalno u nekom grču. Stalno u gardu i spremna da branim svoje stavove. 
Kad kažem stavove, mislim samo na stvari u vezi podizanja deteta, jer to je zapravo jedino što me može uznemiriti, to sistematsko kršenje mojih pravila.
A ja programirana na ustručavanje, da izađem u susret, da ispunim očekivanja. I to traje.
Mislim da smo svi pomalo toksični u određenoj meri, uvek postoji neka crta koja pomalo gorči. Tokom odrastanja sam razvila imunitet na toksičnost članova moje porodice, i oni na moju. 
Kad pređeš u novu sredinu, taj imunitet ne deluje.
Ali važi i obrnuto. I ja sam prilično otrovna, pod pritiskom još više, i taj otrov se razliva. Tako se stvara nezdravi krug, toksično okruženje, blokade u komunikaciji.
Zato smo se dogovorili, čim se mi skućimo, odmah otvaramo fond za Vukovo kućenje, ako situacija ostane ovakva ili gora u majčici Srbiji trebaće mu pomoć, što pre da živi sam, da mu bude čisto onoliko koliko je počistio, da nauči sam da uključi mašinu, spremi obroke, da mu se ne uplićemo u život i da uđe formiran i odvojen od nas u brak kad i ako odluči.
I naravno, moja snajka će biti najbolja i uvek u pravu. 

Comments