'Tili bi moru

Ja sam Dalmatinka. Od kako sam došla ovde 95. i dalje imam žal za životom kakav je mogao biti. Naročito kad mi nešto ne ide, vrtim film u glavi tog nekog paralelnog idealnog života uz more. Kući.
Evo već treća godina da nisam išla tamo. U međuvremenu je kuća opustela, baka i tetka su otišle i ostali su goli zidovi.

Ipak, rešila sam ovog leta da idem i to sama.  Ostavljam Vuka sa tatom, i kako sam donela odluku, nije mi jasno šta sam čekala do sad.
Lepa je Šumadija ali već me malo mrcvari pogled na pastoralu čim izađem iz kuće. Ovčice i polja. Srećom nije Vojvodina, ravnica bi me uništila i ima šumu i potok i reku kojih mi nikad dosta. Ali ipak. Fali mi kamen.
Naravno ne mogu ni da zamislim koliko će mi nedostajati Bojan i Vuk. Muče me i praktična pitanja, naročito koja je to količina slatkiša koju će pojesti tokom deset dana bez mog nadzora. Ili sa koliko litara soka može da se napoji. Tog tipa pitanja. A opet šta će mu biti. Prijaće i njemu da malo bude bez mene, da ne budemo samo nas dvoje po ceo dan. Možda se i vratim prvim autobusom nazad, nikad se ne zna.
Možda poželim da ostanem mesec dana. A možda se moji momci spakuju i dođu na more.
Videću već sve, kao i za ostale stvari u roditeljstvu, ne znaš dok se ne nađeš u situaciji.
A ovo je meni drastična odluka. Toliko da mi se zavrti u glavi kad samo pomislim.
Sa druge strane, drastično je i što nisam bila toliko dugo kući. Pa idem.
I pisaću kako je bilo.

Comments