Nevreme

Oduvek volim oluje. Što više besni, to sam srećnija. Za razliku od lepog, sunčanog jutra koje me baci u depresiju čim otvorim oči.
Ali sad mi je neprikladno da uživam u nevremenu.
Vuk se plaši grmljavine i svi zajedno strepimo od grada koji bi mogao da ošteti plodove u voćnjaku, ne ide mi da čitam knjigu, pijem čaj i slušam vetar.
Sinoć je trebalo da mi bude loše. Stigle su mi tužne vesti. Ali, bilo je nevreme i ja sam se našla uvučena u Vukov svet gde je on uplašen i treba mu zagrljaj i Bojanov svet brige za egzistenciju i tužne vesti su me dotakle ali ne pregazile kao što bi ranije.
Jesam ja otplakala malo, i rastužila sam se, ali sam se brzo sabrala, ne mogu da dozvolim više sebi da se raspadnem od neke tuge pa posle natenane da se sastavljam.
Na šta bi izašlo da me dete vidi kako neutešno ridam, mali je, uplašio bi se, ne bi razumeo. Nisam za to da se pred decom glumi da je sve divno i veselo, pokazujem Vuku čitav spektar raspoloženja i emocija, da vidi da u skladu sa svojim ponašanjem dobija odgovarajuću reakciju, ali opet, sve je to umereno, kontrolisano, maltene laboratorijski uslovi.
Zato sam tek sad primetila da porodica znači sigurnost. Da su udarci sa strane ublaženi u tom krugu gde je najvažnije da je dete dobro a za ostalo lako. I sve je nekako jednostavno sada kad znam šta mi je prioritet. Nema lutanja.
To ne znači da nemam svoje želje i ciljeve i dalje, samo su malo zamagljeni. I u svakom trenutku znam da Bojan misli isto.
Zato, koliko god da se žalim na neke od promena, svesna sam da je najveća promena što živimo u udobnom, ušuškanom, našem svetu. I to je lepo.
Za sada.

Comments