Све је добро, што се добро сврши...



Вежба моје младунче степенице. Горе - доле, доле - горе, десна - лева, лева - десна, десна - десна па гузом да се спусти. Идем за њом, гунђам у себи... Хоћу да је пустим, треба да вежба, али, опет - није пријатно гледати њена несигурна испробавња. Преврће ми се по стомаку.

Пратим је тако, у корак са њом, и - хооооп - поче беба да ми лети низ степенице! Сцена као из филма: оклизнула се и дочекала гузом па на руку, па на главу... Степенице дуге - предуге…

И… Заустави се на пола…

У том, предугом, моменту кроз главу ми је протутњала сва прошлост, будућност, и шта све може да се деси. Узех уплакано младунче, пригрлих га. Мало је било уплашено али чим сам јој скренула пажњу одмах је заборавила пад. Само што ја нисам…

Ето... Колико год да имамо очи и на леђима - ђаво никад не спава. Али као што већ рекох - све је добро што се добро сврши...

Comments