Todlerski tantrumi

Ne znam koji su vrazi ušli u ovo moje dete. To vrišti, to baca, to udara... Čini mi se da smo ušli u zonu tantruma i situacija kod nas je više nego stresna.
Kad je imao mesec dana ja sam pričala iskusnim majkama kako lepo jede i spava i onda su me plašile, videćeš kad napuni tri meseca teško tebi. Došla i tri meseca onda je bilo, videćeš sa šest, pa sa godinu dana... I ja sam sve čekala da se dete "pokvari" i taman sam se opustila i zaključila da one nemaju pojma, kad evo mi ga na. Zato sam valjda toliko nespremna na ovo u šta mi se pretvorilo ono divno dete.
I mogu ja i dalje beskonačno strpljivo sa tim njegovim ispadima, nego što ne znam je l' radim dobro. Sve se bojim, ako budem previše strpljiva i puna razumevanja da ću odgajiti malo čudovište. Sa druge strane, ako budem previše stroga, mogla bih da mu stvorim neku traumu, da se povuče, zaplaši i eto opet trajnih posledica.
Okrenem se oko sebe, sve moje drugarice imaju iste izazove trenutno. Opet kad malo ispitam mamu i starije rođake, one nikad čule za tantrume, ni za tu reč ni za takvo ponašanje. Možda naše majke nisu toliko razmišljale o eventualnom uticaju njihovog ponašanja na našu psihu, govorim samo u svoje ime, mene roditelji nisu tukli ali se znalo ko je glavni i gde su granice.
Sad roditelji vagaju, bar je tako u našoj kući i u okruženju, paze na svaku reč, samo strpljivo, samo Montesori, čitaju se knjige i (možda) podižu mali tirani. E u tom možda je moj najveći problem sada. Što nemam pojma šta radim i gde idem.
A sad je taj najosetljiviji period, gde je uticaj nas roditelja najveći. I tu ako pogrešiš nema nazad.
Ovih dana se stalno vraćam na onu knjigu Pozitivna disciplina, ne zato što je od neke specijalne pomoći već zato što imam podvučeno na nekoliko mesta podsećanja da svaki period treba prigrliti i uživati sa decom što više. Jer tako brzo rastu.
Pa tako i ja sada, ako baš ne mogu da uhvatim neki lep trenutak tokom dana, volim ga dok spava iiii nadam se da će se urazumiti do treće godine.

Comments