Prvenac

Krajem 2016. dala sam sebi bitan zadatak da napišem prvi blog post do 31.12. I evo mene naravno, ulazimo u drugu polovinu 2017. ni redak jedan nisam napisala.
Moj suprug ima dva posla a ja sedim kod kuće (za sada) sa našim dvogodišnjakom. Inače ovaj izraz sedeti kod kuće sa detetom mi je omiljen i izdašno ga koristim od kako sam videla koliko mame "sede" od dolaska iz porodilišta.
I naravno da često kukam da mi je manje kilograma i ko me ter'o da ih zapatim ovoliko viška, i da mi je više vremena za sebe, i da mogu češće prošetati u svom ritmu, i da zaradim neki novac, i manje dosadnih kućnih poslova iznova i iznova, i tako dalje, i tako dalje...
Kad uspavam Vuka na kraju dana moj celodnevni rad se nigde ne vidi. I to me frustrira.
Zato ovaj post posvećujem svakodnevnim sitnicama koje me guraju napred.. Kad osetiš čistu magiju života, kad razumeš zašto si tu i da ono što radiš ima smisla.
Evo mog spiska:
-Kada se Vuk hvali nepoznatim ljudima da sam ja njegova mama.
-Njegove rukice oko moga vrata.
-Svako moje lično postignuće van sektora "biti mama", uprkos zatrpanosti rutinom i obavezama.
-Kada mi polaznici na jogi odu sa časa srećniji nego što su bili kad su došli.
-Kada Vuk i ja zastanemo i osluškujemo šumu.
Ovaj spisak može da se produži i zalepi na frižider (važi za one sa pravim velikim frižiderom za odrasle, mi sa mini frižiderima bolje da spisak stavimo na neko drugo mesto u visini očiju).
Preporuka je dodati svaki dan novu stavku. Šta znam, možda tako možemo utrenirati mozak da više primećuje lepotu.


Comments