Opet nisam mogla zaspati

Sinoć sam opet gledala Vuka kako spava i, kao što mi se već dešavalo, presekla me je strava vremena koje prolazi. Kad živo osećam kako mi svaki sekund odnosi nešto dragoceno. I zauzvrat mi opet daje još i još lepote. Zasada. Ne zauvek. I onda osetim taj tužni drhtaj u grudima i moram da otplačem sve što je prošlo i što će tek proći. Plačem zbog miline koja mi klizi kroz prste a ja ne mogu da je zaustavim. Vreme mi briše jednu po jednu dragu osobu. Jednom će i mene tako izbrisati iz Vukovog života. I to će biti blagoslov samo da idemo po redu. Ono što sada mogu je da što češće zastanem i upijem trenutak do dubine bića. Da razmaknem svakodnevne tričarije i pogledam Život sam.
Čak i kada naidje ovako mračan period sa lošim vestima, bolešću i smrću. Da smognem snage da budem sabrana i prisutna, jer ne radi se više samo o meni. I ne mogu da preguram kao ranije sama u četiri zida, da izadjem kad sam spremna. Više nema samovanja i zatvaranja u sebe dok traje najgore. Sada smo uvek nas troje kao osnovna jedinica. Majka, otac i dete. Koliko ozbiljno zvuči, i niko me nije pripremio koliko to JE ozbiljno.

Comments