Hoću pos'o, neću pos'o

Kad sam zatrudnela, počela sam da maštarim kako ću se posle najviše 5,6 meseci vratiti na posao, da ću voditi treninge i časove joge dok beba spava kao beba u uglu sale. Ubrzo po porođaju sam se sudarila realnošću i evo, dve godine posle a ja sam i dalje mama puno radno vreme.
Dan po dan osvestila sam koliko mi je važno da ne propustim Vukovo odrastanje. Opet, osvestila sam i koliko je važno zarađivati i biti samostalna. Ali ne na uštrb kvalitetnog roditeljstva, ni ka ko. 
Pristalica sam vrtića, ali kao nezaposlena, nemam pravo na vrtić koji bi mi omogućio vreme da nadjem posao, sa kojim bih stekla pravo na vrtić... Mizerni začarani krug u kom se vrte nezaposlene mame. 
Još više mi je žao mama koje se vraćaju na posao posle 11 meseci, ostavljaju decu kome i koliko moraju i žive rastrzane između svih tih uloga. Da ne pričam koliko bih ja bila nesrećna da sam ostavljala Vuka dok je bio tako mali. Moj lični dozivljaj je bio da je vreme za osamostaljivanje tek kad je napunio dve godine. Kako smo oduvali dve svećice tako sam i ja bila spremna da nas dvoje krenemo svako za svojim poslom deo dana. Ali, samo pod uslovom da kvalitetno provodi vreme. Uslova za to nema pa sam bez posla i vrtića došla do nekog srednjeg rešenja. Postala sam pčelarka u pokušaju. Sad sam na samom početku učenja, imam jednu predivnu jarko žutu košnicu koju sam dobila na poklon i nadam se najboljem. Kad već nisam izabrala profesiju koja bi mi omogućila da ne budem vezana 8+časovnim radnim vremenom, hajde da je promenim. I tako, maštarim kako ćemo Vuk i ja da obilazimo pčele zajedno, on u pčelarskom odelu za mališane, ja u velikom pčelarskom odelu... Znam, opet to radim. Videćemo šta će doneti nov sudar sa realnošću.

Comments

Post a Comment